Британски лабуристички премијер Харолд Вилсон (Harold Wilson) једном је изговорио чувену опаску да је недељу дана дуг период у политици. И уистину, запањујуће је колико брзо капиталистичка класа уме заборављати. Узмимо за пример питање како је заиста почела тренутна фаза кризе. Ако данас читате написе финансијских коментатора или слушате политичаре у ма којој земљи, било у Уједињеном Краљевству, било у САД, или у самој Европи, помислићете да је светска криза капитализма резултат радничког лагодног живота у раскошним државама благостања – који данас не може да се плати!

== Политичка и економска парализа у Европи се наставља

Од Грчке до Португалије преко Италије и Шпаније за јужноевропску дужничку кризу се окривљују лењи радници и ситни буржуји који избегавају плаћање пореза. Да би нам утувилe ово, бројне новине су се наштампале цитата „(по обичају анонимних) радника“ који се слажу с тиме да смо „живели преко наших могућности“. Изгледа да су заборавили да је све почело пуцањем (испрва у САД) финансијског мехура од сапунице који су били створили ловци на премије, тј. банкари и финансијери. Банке и крупне финансијске институције држава је морала спашавати од банкрота јер су биле „превише велике да би смеле банкротирати“. Управо је ово спашавање натоварило на владе Европе (и не само Европе) њихове садашње „неподношљиве“ трошкове позајмљивања.

Али ни овим се не дотиче корени узрок кризе. Свугде су државе од банкротства спасавале финансијски систем како би спасиле целокупни капиталистички поредак. Последњих двадесет година финансијске шпекулације догодило се зато што је цели систем већ био у дубокој кризи. Овде се радило о кризи акумулације капитала која је почела седамдесетих година прошлог века. Кад су пропали покушаји да се другим „решењима“, као нпр. национализацијом и финансирањем дефицита, акумулација поново покрене и доведе до нивоа послератног бума, капиталистичка криза је могла поћи само једним током. Даље се развијала на традиционалан начин, у смеру шпекулације, коју је Маркс (Karl Marx) често изједначавао с „варањем“ у трећем тому Капитала (1).

Али шпекулисање на бази произвољних вредности приписаних „имовини“, која је била само имовина на папиру, било је могуће одржати једино уз заваравање да је овај фиктивни капитал заправо заснован на вредности стварне производње. У ствари, он се заснивао на брду дуга који се протезао све до онога који је у друштву био најмање способан да га плати.

Ово је парадоксално био користан алиби кад се слом догодио. Он је олакшао играње на лажну карту „сви смо ми у овоме заједно“. И зар нису наше газде добро поступиле? После четири године све обимнијих мера штедње ради „обарања дуга“, глобални банкарски дуг се није битно смањио (према наводима Банке за међународна поравнања задржао се на цифри од 22.347.200.000.000 америчких долара [види bis.org]), нити се смањила шпекулативна трговина тзв. дериватима (који су један вид обезбеђења од будућих губитака). Ова последња је заправо наставила да расте. У јуну 2009. укупна потраживања су процењена на 594,5 билиона америчких долара, али за последњи квартал за који су доступни подаци овај збир износи 707.569.000.000.000 америчких долара [види bis.org]. Нису само премије банкара заштићене државном интервенцијом, већ и целокупна игра финансијске шпекулације. Не само што стварање дуговањâ по основу дериватâ не јењава, већ су се повећала за 100 билиона америчких долара само у последњих шест месеци. Овај тренд је у неким земљама израженији него у осталим.

Као и увек, Англосаксонци настављају да играју најжешће у финансијској игри; Уједињено Краљевство је једина велика земља у ЕУ која је повећала банкарска дуговања у прошлој години. Као што је Роберт Пестон (Robert Peston) изјавио на крају протекле године,

"Један други, благо изненађујући и, можда, узнемиравајући тренд, огледа се у порасту дуга финансијских институција – са 205% на 210% БДП-а (2)."

А британски капитализам не уме богзна колико друкчије. Пошто је драстично редуковао прерађивачки сектор, дотле да представља тек осмину БДП-а, он се и за најмањи раст БДП-а очајнички ослања на финансијски сектор. Ово је, дакле, разлог што криза Еврозоне погађа и овде, код куће. Ако привреда Еврозоне стагнира, како ће британски банкарски сектор наћи нове финансијске и шпекулативне игре за играње (или „пружати банкарске услуге“, како то британска владајућа класа воли да каже)? (3)

Додајте томе питање дуга. Међу земљама тзв. PIIGS-a, Уједињено Краљевство нема велику изложеност према грчком или шпанском, али је веома изложено португалском и ирском дугу. Ако ове земље банкротирају (а обе преживљавају уз помоћ субвенција ММФ-а и Еврозоне), онда ће и британски банкарски сектор досегнути тачку апсолутне неиздрживости. А пораст односа дуга према БДП-у незаустављив је кад је реч о богатијим економијама света. Према недавном извештају о делевериџингу (смањивању дуга),

"Укупни дуг је од финансијске кризе 2008–09 заправо порастао у десет највећих зрелих економија на свету, као последица пре свега растућег јавног дуга. Поврх тога, однос укупног дуга према БДП-у опао је у само три земље из нашег узорка: Сједињеним Државама, Јужној Кореји и Аустралији. Што се тиче процента БДП-а који отпада на дуг, Уједињено Краљевство предњачи у светској дужничкој лиги. Британски укупни дуг је већ премашио 500% БДП-а, а од јапанскога не одмиче много. За Шпанију је тај проценат изнад 300% (4)."

== Капиталистички избор

Не би ли ове параметре покушали ставити под контролу, имају у виду само једну политику. А то је да кроз резове у области социјалне заштите, здравства, плата, пензија и радних места – натерају радничку класу да плати. Али, као што смо писали у Revolutionary Perspectives 59,

"Политика штедње има управо супротан ефекат од онога што се очекивало (5)."

Што више радничка класа остаје без посла, што се даље смањују социјална давања, то се више смањује обим привредних уговора и јавних прихода и утолико се више повећава позајмљивање. Дугови свих земаља, а нарочито државâ тзв. PIIGS-а, настављају да расту и једино ће бити неопходни даљи отписи дуга и међународна спашавања од банкрота.

За то време агонија милонâ свакодневно расте. Најновији подаци о незапослености које даје Гардијан (The Guardian) од 1. V 2012. показују:

"Сада је диљем Европске уније 24,7 милиона мушкараца и жена без посла. Унутар Еврозоне стопа незапослености код младих скочила је са 20,6% на 22,1%, што представља 3,345 милиона незапослених одраслих особа испод 25 година."

http://www.leftcom.org/file/2012-05-20-europe-unemployment.png

http://www.leftcom.org/files/2012-05-20-greek-election.png

У Шпанији и Грчкој незапосленост међу млађима од 25 година прелази 50%. Чак је и у Италији достигла 36%. И ово су званични подаци. Како би тек изгледали подаци кад би све особе с привременим, повременим или парт-тајм запослењем биле узете у обзир? Будући да би све ово по преовлађујућим прогнозама требало да траје једну деценију, гледамо у изгубљену генерацију. Поврх тога, широм Европе милиони породица су доспели у очајну ситуацију, а неке од њих се даве у дуговима који и даље расту. Самоубиства су већ у порасту, у Грчкој и Италији посебно. (6) У Грчкој просечни укупни пад породичног дохотка за последње четири године износи 30%. Многе породице с децом могу дневно да потроше на храну тек 10 евра, а многе се неће никад извући из дугова. (7)

Потпуно банкротство (нек нам се опрости на иронији) политике резова нȁчēло је поуздање апостолâ штедње. Међу глобалном владајућом класом нешто што би се могло описати као неокејнзијанци доживљава повратак на сцену. Предвођени економистима попут Пола Кругмана (Paul Krugman) и Ларија Самерса (Larry Summers), они сада указују на узалудност садашње политике и захтевају „стимулус“. Црпећи одавде своју реторику, социјалдемократи, нарочито у Великој Британији и Француској, праве се да имају нову политику којом се може ублажити удар мерâ штедње. То се мноштву дуговима оптерећених и сиромаштвом притиснутих радника који су посве цинични према политичком естаблишменту – чини вредним покушаја. Не може бити горе од онога како је сада.

Таква перспектива се, међутим, заснива на паучини и, у сваком случају, у реалном смислу не представља алтернативу. Темељ кејнзијанизма је финансирање дефицита. Држава узима новац на зајам (или га једноставно штампа) да би данас инвестирала у пројекте који стварају запослење за раднике, који су онда у стању да подстакну трошење (тзв. ефекат мултипликатора), и ми добијамо волшебни раст. Оно што се овде заборавља је то да се у прошлости кејнзијанска политика примењивала једино након што би године штедње обориле висину јавног зајма. Сада, међутим, кад су све државе оптерећене тако великим дугом, како оне могу лансирати политику подстицања раста засновану на додатном финансирању дефицита? Ове ће државе тешко моћи да финансирају део свога зајма кроз издавање обвезница инвеститорима (тј. крупним финансијским институцијама) који су већ престрашени сувереним дугом! Како ствари стоје, оне већ реализују политику квантитативног олакшавања, тј. штампања новца, тек зато да би дајући га банкама одржале функционисање система. Пошто овакав новац доспе у оптицај, кошмар Меркелове (Angela Merkel) о инфлацији из доба Вајмарске републике постаће стварност.

== Пропале политике у понуди

Фактички, политичари попут Еда Болса (Ed Balls) и Франсое Оланда (François Hollande), који нуде „промене“ или да ураде нешто другачије, само нуде одлагање мера штедње на око годину дана дуже него њихови десничарски противници. Идеја лансирања политике подстицања раста путем финансирања (позајмљеним или штампаним новцем) нове инфраструктуре само ће погоршати проблем. Заправо, ниједан сегмент наше владајуће класе нема бољу политику за излажење из капиталистичке збрке у којој се налазимо – од Дикенсовог (Charles Dickens) Вилкинса Микобера (Wilkins Micawber). Али очајни радници вероватно ће на то насести. И успех Лабуристâ на локалним изборима у Уједињеном Краљевству (мада 70% бирача није ни изашло на биралишта) и Оландова победа на француским председничким изборима – ово наговештавају. Ипак, ништа се као последица тога неће променити за раднике.

Још очајније солуције су на чекању. Екстремна десница је у успону и предлаже „једноставна“, иако илузорна решења. За њих незапосленост и све ниже зараде нису последица фијаска капиталистичког система, него их изазивају Европска унија и имиграција. У грчким приликама наши другови су већ упозорили на успон ксенофобних и ултранационалистичких савеза који су тамо изникли откако узима маха описивање кризе као немачког производа (8). Организације попут Златне зоре у Грчкој, која је сада по први пут ушла у парламент (с 21 послаником), странке Герта Вилдерса (Geert Wilders) у Низоземској и, посебно, Националног фронта у Француској – све су појачале антиимигрантску и антиевроунијску поруку. У Грчкој батинаши Златне зоре, попут нациста које опонашају, почеће да имигрантима живот чине још неподношљивијим него што већ јесте. Суптилнија Марин ле Пен (Marine Le Pen) нада се да ће профитирати на Саркозијевом (Nicolas Sarkozy) неуспеху изазивањем подела у његовој странци по питању имиграције и делинквенције, тако да Национални фронт постане главна странка деснице. Играње на „националну“ карту природно је лако за нашу владајућу класу. Све поруке типа „ми смо сви у томе заједно“ и „одрицања су потребна за добробит земље“ имају за циљ да скрену пажњу са чињенице да радничка класа плаћа да би владајућа класа наставила уживати плодове наше експлоатације. Без сумње, политичка клима ће постајати гаднијом. Наши грчки другови покушали су да се суспротставе овоме порасту национализма јединственим апелом немачким и грчким радницима. Овај је раздељен у хиљадама примерака и добро примљен у фабрикама у Немачкој (9). Летак указује на то да је радничка класа у Немачкој већ платила и да још увек плаћа за „економско чудо“.

"Наличје немачког „економског чуда“ протекле деценије огледа се у све мањим платама становништва које зависи од запослења, зато што је оно плаћало и још увек плаћа цену „побољшавања конкурентности“ немачке привреде. Стварне зараде немачких радника опадају из године у годину, а профити трговачких друштава су све виши. Куповна моћ сада већ добрано каска за инфлацијом. Седам милона људи (око 20% радне снаге) ради парт-тајм с уговорима на одређено време („мини-послови“), за мање од 400 евра месечно и без осигурања. Док су стварне зараде опадале у последњих десет година, банке су повећале своје профите за 39%."

А ово је оно што посвуда владајућа класа жели за све нас. Погледајте следеће редове које је у предвечерје француских председничких избора објавио Јозеф Јофе (Josef Joffe) у Фајненшел тајмсу (Financial Times) од 3. маја.

"Франсоа Оланд је фаворит на предстојећим француским председничким изборима, те су суморни изгледи за све сем нових кејнзијанаца и старих социјалиста. ... требало би да преузме водећу позицију од свога социјалдекратског колеге Герхарда Шредера (Gerhard Schröder). _

Зашто од бившег немачког канцелара? Зато што се он усудио да своме сопственом бирачком телу каже оно што ни г. Оланд ни Никола Саркози не би онда изговорили ни на справи за мучење. Пре девет гогина г. Шредер је упозорио своју земљу: смањите социјална примања, олабавите тржишта рада и прихватите индивидуалну одговорност – или неће ваљати. Онда је довео до краја своју „Агенду 2010“. И гле, Немачка је повећала раст с нуле на 3 посто током две године које су претходиле слому – и вратила се после на 3 одсто (10)."

Данас немачким радницима није ништа боље, али маса вишка вредности коју они стварају служи Меркеловој и њој сличнима као оружје којим покушавају наметнути додатне мере штедње. И као што наши другови примећују, проблем је свуда исти.

== Избори или стварна промена?

Откад је пре четири године избила криза, дванаест је влада замењено у најважнијим капиталистичким државама, укључујући и смене у Грчкој и Француској овог месеца (маја 2012).

Као што је то објашњено у чланку француског друга који следи иза овога, избори су само средство помоћу којег владајућа класа успева да нас натера да јој дамо легитимитет. Бирајући на папиру наше владаре постајемо саучесници у ономе што нам они раде. Избор који нам наши владари нуде – све више се сужава. За нас је гласачки избор који нуди капиталистичка класа налик ономе који постоји у концентрационом логору – између смрти од претераног рада и умирања од глади. Грчки радници су наравно покушали да избегну такав избор, као што то показују тамошњи изборни резултати. Упркос противзаконитости негласања, више од једне трећине бирачког тела није гласало. Они што јесу, за разлику од онога што се догодило у Француској, масовно су напустили социјалдемократски ПАСОК (ΠΑΣΟΚ) и приклонили се оним левим странкама које се противе нагодби с ЕУ. Оланд је победио у Француској на рачун обећања да ће изнова преговарати о пакту за европску стабилност, али је зато ПАСОК безмало почишћен због својег прихватања условâ Европске уније за спасавање од банкротства.

Изузев реченога, резултати грчких избора нису дали никакве јасне смернице за деловање грчке владајуће класе. Заиста, пат позиција у Грчкој скоро је савршена метафора за свеукупну светску економију. Разлика је у томе што Грци већ проживљавају нешто са чиме ћемо се сви ми суочити у годинама које долазе. У ствари, грчки избори само потврђују данашњи економски и политички ћорсокак капитализма. Стање кризе је довело до тешких губитака за обе странке коалиције која је испреговарала пакет мера штедње с Европском унијом и ММФ-ом. Упркос особеностима грчког парламентарног система, који обезбеђује водећој странци додатних 50 посланичких места, ПАСОК-у и Новој демократији недостају два посланичка места за формирање владе која би наставила да се држи договора с ЕУ. Заправо, била би права пародија да су то успели постићи, будући да је 70% бирача који јесу гласали дало свој глас странкама које су водиле кампању против тог истог договора.

Странка која је на опште изненађење заузела друго место јесте такозвана лева коалиција Сириза (ΣΥΡΙΖΑ); она је више од свих профитирала на незадовољству договором с Европском унијом. Придобила је гласове ПАСОК-а, али и младих професионалаца који би требало да изгубе свој статус заснован на струковном удружењу – према предложеним реформама под покровитељством Европске уније (11). Како су многи од њих бивше присталице Нове демократије, мало је разлога да се ово раструбљује као нови успон изборне левице како то неки чине, и у Грчкој и ван ње. Гласачи нису дали поверење Сиризи, јер изгледа да ова странка не види никакву озбиљну алтернативу дубокој кризи. Она за своје гласове има захвалити реакцији противу све суровијих мера штедње. Још један парадокс у овој ситуацији је то што гласачи желе нове преговоре с Европском унијом, а не напуштање Еврозоне у замену за шаку сумњивих драхми и још неизвеснију будућност. Последична пометња је попримила облик политичке парализе за коју грчка владајућа класа нуди само једно решење – нове изборе. Ниједна од ових странака не нуди алтернативу продужењу капиталистичког система који је, на првом месту, корен све беде.

== Синдикати

Чак и тамо где све већи број радника напушта нада у изборни систем – још увек нема јасноће о путу којим ваља кренути. Многи се слажу да би радници требало да се одупру мерама штедње, али мисле да наше радничко уједињење значи уздање у синдикате. Наизглед, идеја да се сви ујединимо како би изнудили какво-такво исправљање неправде – донекле је примамљива, али је неодржива из два разлога. Као прво, синдикати нас не уједињују, већ нас заправо деле. Као друго, претпоставка на којој се темеље све синдикалне кампање јесте та да има још доста новца око нас, само га треба мало више усмерити к нама. Другим речима, капитализам је заиста у реду и само треба да се њиме боље руководи да би био праведнији. Ово је утопистичко гледиште, али не изненађује. Синдикати који су некад стварно били радничке организације данас су хипертрофиране бирократије с плаћеним службеницима чије су плате шестоцифрене. Они су добро уклопљен део капиталистичког система.

Све су горепоменуте карактеристике изашле на видело у недавним уличним протестима у Шпанији, до којих је дошло пошто је Рахојева (Mariano Rajoy) влада објавила да већ предузете мере штедње нису довољне. Додатни резови у висини од 36 милијарди евра морали би бити направљени да би се остварило смањење дуга у обиму договореном с Европском унијом (12). Шпанија већ има највећу незапосленост у Европи и ово ће најновије смањење издатака довести њен народ до оног истог ступња очаја који је присутан у Грчкој. Бес на улицама дао се предвидети, али су синдикати били подељени око тога како одреаговати. Два највећа естаблишментска синдиката, Радничке комисије (CCOO, везане за Комунистичку партију) и Општи раднички синдикат (UGT, везан за Социјалистичку партију), покушала су да гнев класе ставе под своју контролу – позивом на генерални штрајк (разуме се, само на један дан). Дејли телеграф (The Daily Telegraph) је известио:

"У Мадриду, демонстранти су зауставили саобраћај кроз престоницу тако што су пркосећи киши изашли на улице да би протестовали против мера штедње. Како су пристизали на митинг на Пуерти дел Сол (Puerta del Sol), месту летошњих протеста Огорчених, демонстранти су потпаљивани речима синдикалних вођа. _

„Безмало милион радника је широм Шпаније на улицама и каже 'не' оваквом схватању радних односа“, казао је Игнасио Фернандез Тошо (Ignacio Fernandez Toxo), генерални секретар синдиката CCOO."

Еј!? Зар се радници жале једино на то што синдикати нису консултовани пре него што су отпуштени? Ми не верујемо да је тако, али је стављање нагласка на то добар показатељ синдикалног менталитета; они само траже да буду учтиво питани од стране државе пре него што се прихвате управљања нашом експлоатацијом. А онда ће наставити да договарају наш губитак запослења и условâ рада. Али време за преговоре одавно је прошло.

== Стварна алтернатива

Стварну алтернативу игрању капиталистичке игре много је теже појмити и, упркос беди у коју смо гурнути, већина још увек није спремна да о њој размишља. Овде се не ради ни о чему мањем од обарања капиталистичког система и његове замене новим друштвеним поретком у коме новац, дуг и експлоатација више неће постојати.

Разумљиво, то неће бити инстант решење. Процес изградње борбеног одговора мора да крене од саме радничке класе, кроз њено самостално организовање властите борбе путем масовних скупштина и штрајкачких комитета који ће одговарати тим масовним скуповима свих радника који учествују у борби. У извесној мери ово се већ догађа, посебно у Шпанији. Огорчени и покрети под називом Окупирај помогли су да се подигне политичка свест о потреби за антикапиталистичком агендом. У неким местима масовни скупови су схватили да права тајна успеха лежи у настојању да се задржи свачије учешће одржавањем ширих расправа о текућој ситуацији и ономе што сада чинимо. Примера ради, погледајмо следећи извод из летка који је припремила Радничка група Паленсије (Palencia):

"ЗА ШТРАЈК БЕЗ ПОСРЕДНИКÂ _

Још једном нас је владајућа класа подсетила на то ко је главни – овог пута Реформом рада која раднике још више оставља на милост и немилост послодавцу. Одсад па надаље, да ли ћеш сачувати своје запослење или не, зависиће искључиво од шефове потребе да максимизира добит. Ово није заслуга ове или оне владе, већ израз чињенице да за Капитал ми нисмо ништа више од робе. Суоченима с овом перспективом, једино што нам преостаје је да се боримо. Каква би требало да буде ова борба? Како да је изведемо? _

Већински синдикати нам нуде свој модел: они заповедају – ми слушамо. Дижу они велику халабуку око Реформе рада, али истовремено склапају нагодбе које ствари чине горим по раднике. У ствари, наша права за њих немају никакав значај. За њих смо само бројке које оправдавају њихово постојање и њихове субвенције. Оно што је њима битно јесте да ми будемо експлоатисани и подјармљени док они настављају са својом шарадом! Они нису ништа друго до марионете у служби капиталистâ. Њихова права функција, зарад које и даље постоје, јесте да апсорбују, скрену и потчине стварну борбу радничке класе, да предупреде да она постане стварна опасност по систем и његову владајућу класу. _

... ми не можемо следити већинске синдикате и њихове стратегије. Да би поништили сву револуционарну борбу, они су се договорили да одрже штрајк уз поштовање одређених услова, тзв. минимума процеса рада. Када смо то видели рат у којем је с непријатељем потписан пакт како се не би „правило превише проблема“? Циљ штрајка је да се причини штета, да се приморају послодавци на повиновање нашим интересима. Да се удари тамо где их највише боли: на привреду. Ово се неће постићи договореним штрајком и то једнодневним, али зато хоће дивљим штрајковима без временског ограничења. _

Не смемо издајничким синдикатима и опортунистима с левице Капитала давати додатног времена. Морамо се сами и без посредника организовати у скупштине, радничке савете. Једино одлучном и бескомпромисном акцијом можемо поразити експлоататоре и њихове слуге на свим подручјима: од заустављања Реформе рада до рушења капиталистичког система. _

ПРОТИВ РЕЗОВА _

ОРГАНИЗУЈМО СЕ БЕЗ ПОСРЕДНИКÂ! (13)"

Оно што је овде такође важно јесте да се летак не зауставља на пукој одбрамбеној борби против резова, већ доводи у питање систем који их узрокује. Ово је већ за корак даље од домета агенди Огорчених и покрета Окупирај. Питање које се овде поставља није како учинити капитализам праведнијим, него како га се решити.

И ту ствар није само у начину нашега организовања. Неопходна је за то политичка свест. Проблем је у томе што се сви ови покрети јављају час на једном час на другом месту. Политичку свест веома је тешко сачувати. Поред тога, ако хоћемо да избегнемо зȃмке из прошлости, морамо усвојити поуке наше властите историје. Према нашем схватању, они који деле политичку агенду која истиче потребу за обарањем капитализма, потребу за друштвом без новца и експлоатације, без државе и угњетавања – треба да се окупе у глобалном политичком ентитету који у недостатку боље речи зовемо партијом. Ова партија није будућа влада у приправности, већ међународно борбено тело чији је једини циљ да подстиче усвајање програма светске револуције. Kао таква нигде не узима власт. Органи партије нису средство масовнe борбe. Штавише, међународна партија ће се борити за успостављање органâ радничке власти (илити „радничких савета“, како то кажу радници из Паленсије у своме летку). А по успостављању ових органа бориће се у њима, као део класе којој припада, против било каквог повратка на капиталистичке шеме (нарочито оне које ће предлагати државнокапиталистичка и социјалдемократска левица). Јасно је да ово није перспектива коју ће сместа пригрлити масе радника, али јесте једина перспектива која нам нуди стварну алтернативу. За ову се перспективу стрпљиво боримо где год можемо.

--Џок (Jock) - Уторак, 15. мај 2012. г.

(1) Види на пример: „Банкарство и кредит су, међутим, тиме истовремено постали најмоћнијим средством за гурање капиталистичке производње из њених властитих оквира, као и једним од најефикаснијих преносника криза и преваре.“ (Капитал, III књига, 5. одељак, Глава 36, 38. пасус)

(2) bbc.co.uk „UK’s Debts ‘Biggest in the World’“

(3) Управо је ова претерана зависност од финансијског сектора довела до потпуне изолације британске владе у Европи по питању карактера и опсега прописâ Базел III. Види „Osborne hand hovers over No vote on key reform“ у Фајненшел тајмсу од 4. V 2012.

(4) Извештај Глобалног института Мекинзи (Mckinsey Global Institute), доступан на mckinsey.com

(5) Види „Capitalism in the Quagmire of Debt“. Ко је заинтересован за наше мишљење о будућности Еврозоне, ту ће наћи нешто више о томе.

(6) Види blog.occupiedlondon.org

(7) Види channel4.com, а за прилике у Уједињеном Краљевству „Credit boom left low-income groups in debt forever“ у Фајненшел тајмсу од 4. V 2012.

(8) Види leftcom.org

(9) Види leftcom.org или прочитај Aurora-у, билтен Комунистичке радничке организације.

(10) ft.com

(11) У Грчкој бројне професије уживају посебан статус. Ове су професије „затворене“ јер је потребна посебна дозвола за бављење њима. На пример, ако неко жели постати јавним бележником, таксистом или апотекаром, мора да купи лиценцу од једног од припадника дотичне професије који се из ње повлачи. Апотекарска лиценца кошта преко 400.000 америчких долара. Постоји више од 130 „затворених“ професија: козметичари, инструктори у школама глуме и плеса, пекари, антиквари, агенти осигурања, саветници осигурања, саветници за запошљавање, особље дијагностичких центара, рониоци, камермани, инструктори у школама вожње, возачи туристичких аутобуса, власници новинских штандова, електричари, тон-мајстори, власници приватних школа, продавци дувана, произвођачи и продавци стрељачког оружја, фризери, приватни истражитељи, лучки радници, трговци некретнинама, спасиоци, столари-тесари, финансијери, оптичари, финансијски ревизори, редитељи, чак и ауто-механичари.

Отварању тзв. затворених професија претходили су снажни притисци Тројке (ММФ, ЕЦБ и ЕУ); ипак, неке истински профитабилне професије, као што су апотекарска и адвокатска, остаће затворене.

(12) Поврх свега тога, додатан новац ће бити потребан за Банкију (Bankia), банку која је установљена пре две године с циљем да апсорбује значајан део ненаплативог дуга и која је сада у шкрипцу пошто су банке које је прихватила дугове биле приказале мањим, а имовину већом – него што у стварности беху. Њена дуговања премашују 52 милијарде евра. Шпанска влада је била приморана да је национализује како би спасила банкарски систем, али је тиме само повећала терет свога сувереног дуга.

(13) Овај летак је цитирао на libcom.org „Ernie“ из Међународне комунистичке струје (International Communist Current) и ми смо му захвални на томе што нам је на њега скренуо пажњу.