== VI Конгрес Партије
Политичка платформа Партије јесте начелни документ који на историјској, политичкој и организационој равни карактерише саму партију и њену перспективу. Како је платформа која је досад важила сачињена још пре отпочињања процеса имплозије совјетскога блока и последичне промене сценарија империјализма, у аналитичким деловима је рефлектовала проблеме и политичке битке партије оног раздобља. Захтевала је, дакле, нову редакцију – на темељу проблемâ и перспективе које намеће садашња фаза.
У међувремену је извршен процес хомогенизације организација чланица Међународног бироа за Револуционарну партију, што је овај – као што је одлучено на прошлом Конгресу и назначено у оснивачким документима МБРП-а – имао међу својим првим задацима.
Делегације Интернационалистичке КП – Батаља комуниста и Комунистичке радничке организације из Велике Британије заједно су саставили документе који означавају политичку уједначеност, заједништво идеја и погледâ и јединство у међународном наступу.
Платформа Бироа, састављена на основу марксистичких начела и методе и на политичкој линији интернационалистичког покрета садашње фазе, представља, дакле, целовити заједнички темељ, довољно опћенит да се може узети за Политичку платформу обеју организација које тренутно сачињавају Биро.
Интернационалистичка комунистичка партија, према томе, доноси одлуку да – као што је то учинио КРО – усвоји Платформу Бироа као свој начелни програмски документ (политичку платформу), којем ће се с времена на време придодавати документи и Тезе Конгресâ сваке од организација напосе и они заједнички.
== Увод
== Садашњи тренутак
Слом Совјетског Савеза је донео са собом крај хладног рата, али то није означило нити крај империјализма нити крај опасности од избијања глобалног рата.
Повлачење СССР-а из империјалистичког сукоба са Сједињеним Државама и његов потоњи распад проузроковани су двама чиниоцима који су сасвим инхерентни динамици капиталистичког економског система. Први чинилац представља економска криза која је стегла светску привреду. Наиме, од раних седамдесетих, и земље с потпуно подржављеном привредом (познате као „социјалистичке“) и земље „слободног света“ с „мешовитом“ привредом суочиле су се са стањем све веће привредне стагнације. Ово је значило да је капитализам већ био на концу свога акумулацијског циклуса. Први је наговештај овога дала девалвација долара 1971. године, што је довело до краја бретонвудског система (економског оквира послератнога империјализма). Овим потезом су Сједињене Америчке Државе покушале пребацити на остатак света трошкове властите кризе.
Други елемент пружа привредна стагнација унутар самога Совјетског Савеза. Наиме, у овој се земљи не беше остварио социјализам, већ нарочит облик капитализма у којем државни апарат беше преузео улогу класичне буржоазије. Захваљујући своме апсолутном монополу на државну власт, КПСС бејаше дoиста постао оруђем нове владајуће класе, која је преносила привилегије с колена на колено.
Овоме ваља додати релативну слабост СССР-а; са привредном стагнацијом се преклапала технолошка заосталост наспрам западног света, која је за собом повлачила мању способност подношења војног напора. У трци за наоружањем у којој су се седамдесетих и осамдесетих година сучељавале две силе совјетска привреда није била у стању да се носи са способношћу потрошње америчке привреде, а покушаји Горбачова да стави тачку на ову трку и преустроји свој привредни апарат претрпеле су фијаско, услед саботажа што су долазиле из совјетске владајуће класе, као и ограниченог маневарског простора какав је наметала иста она криза против које је настојао да се бори.
Скорашња повест потврђује, дакле, две ствари:
1. Потпуна контрола привреде од стране државе – није социјализам. У истински социјалистичкој привреди сами би произвођачи заједнички одлучивали шта ће производити – на основу људских потреба. Економско планирање би представљало средство за рационално управљање ресурсима, а употреба радне снаге би се одмеравала у складу с потребама друштва. Поред тога, у таквом се друштву не би сусретале кризе попут оне у којој се нашао Совјетски Савез.
2. Никакав покушај од стране једне капиталистичке државе да надиђе или уреди законе вредновања не може пружити излаза из светске кризе капиталистичке привреде, а још мање то могу неоствариве фантазије да се овим законима дȃ слободан израз посредством такозваног слободног тржишта.
И поред свих покушаја да се кризом управља, упркос разним договорима „велике седморке“ светске економије и међународним репрограмима дуга, упркос микропроцесорској револуцији и преструктурирањима која су државе подупрле обиљем финансијских давања и социјалних амортизера, темељни проблеми капиталистичке акумулације остају. Они се састоје у хроничној недостатности извученог вишка вредности за наставак капиталистичке акумулације, помањкању које наводи буржоазију да стално тражи нове начине да повећа експлоатацију пролетаријата и у релативном и у апсолутном смислу.
=== Опште прилике и изгледи за радничку класу
Врáтимо се прегледу тренутне ситуације са аспекта класних односа. Дȃ се запазити огромна несразмера између оштрине економске кризе на делу и последичне опасности од избијања империјалистичког рата, на једној страни, и слабог активирања пролетаријата на другој. Доминација капитала над производњом и расподелом досегла је ступањ на коме потчињава и све типове друштвених и политичких односа; помоћу демократских странака и синдикатâ буржоаска идеологија је тако дубоко продрла у радничку класу да сваки покушај реаговања на учинке кризе од стране пролетаријата бива угушен у повоју.
Таласи штрајкова до којих је дошло у скорије време, а који су се каткад тицали читавих производних сектора унутар једне земље, нису се никада проширили на остале секторе, и то зато што су сваки смисао за јединство и класну солидарност избрисали национализам, градуализам, индивидуализам, тј. сви они облици буржоаске идеологије што су их агенти капитала успели раширити међу радницима. Доминација коју буржоазија остварује над радничком класом уз помоћ синдикатâ и странака буржоаске левице конкретна је манифестација онога што Маркс називаше „постварењем друштвених односа“.
Какво год да је било њихово постање, ове организације сада нису ништа друго до оруђе буржоаске доминације над пролетаријатом. Није, међутим, довољно осудити њихову функцију, већ је нужно борити се противу њих и на политичкој и на организационој равни.
И поред несумњивих успеха буржоазије у обуздавању противречјâ свога економског система и управљању истима, њих је немогуће отклонити и ми марксисти знамо да се ова игра не може продужити у недоглед. Њихова коначна експлозија, међутим, не мора нужно довести до револуционарне победе; наиме, у ери империјализма глобални рат може представљати за капитализам привремено разрешење његових противречности. Ипак, пре него што до тога дође, може бити да ће политичка и идеолошка владавина буржоазије над радничком класом попустити; другим речима, могуће је да изненада пролетаријат масовно поврати активну улогу у класној борби и револуционари ће морати да буду припремљени за овај састанак. Кад радничка класа поново узме иницијативу и почне да користи снагу своје масовности против нападâ капитала, револуционарне политичке организације се морају налазити, с политичке и организацијске тачке гледишта, у таквом положају да могу предводити и организовати борбу противу снага буржоаске левице.
Сваки ће наредни вал борбе бити додатан корак у припреми револуције једино уколико револуционарни програм и организација из њега изађу сваки пут додатно ојачани; ово се пак може догодити само ако је револуционарна организација у стању да кроз саме борбе укорењује себе и све дубље утискује програм унутар класе.
Руска револуција 1905. године била је припрема за 1917. годину, у смислу да је револуционарни програм који ће касније довести до револуције 1917. године – из ове прве изашао ојачан. Нема јемстава да ће се у данашње време десити сличан догађај, тј. да ћемо присуствовати једном поопштеном устанку у којем би, и да се тренутно испостави да је класа поражена, дошло до пораста револуционарних снага. Једна је ствар пак извесна, а то је следеће: ако би се такав класни покрет догодио без битног присуства једне револуционарне политичке снаге унутар пролетаријата, порази би попримили историјске размере. Задатак револуционарне организације јест да подсећа пролетаријат на поуке његових сопствених историјских искустава, тако да она постану адутом класе кад је реч о изгледима за саму њену еманципацију.
== Међународни биро за Револуционарну партију
Међународни биро је настао 1983. године као резултат здружене иницијативе Интернационалистичке комунистичке партије (Partito Comunista Internazionalista, PCInt) из Италије и Комунистичке радничке организације (Communist Workers Organisation, CWO) из Велике Британије.
Постојала су два темељна разлога за овакву иницијативу.
Први је био тај да би се дала организацијска форма тенденцији која је већ постојала унутар пролетерског политичког табора.
Овај мотив је проистекао из Међународних конференција које је Батаља комуниста (Battaglia Comunista) сазвала у раздобљу од 1977. до 1981. године. Основом за прикључење последњој од тих конференција било је седам тачака за које су CWO и PCInt гласали на Трећој конференцији:
* Прихватање Октобарске револуције као пролетерске;
* Признање раскида са социјалдемократијом који су извршили Први и Други Конгрес Комунистичке интернационале;
* Безрезервно одбацивање државног капитализма и самоуправљања;
* Одбацивање било какве политичке линије која би потчињавала пролетаријат националној буржоазији;
* Препознавање Социјалистичких и Комунистичких партија као буржоаских странака;
* Усмерење према организовању револуционарâ уз признавање марксистичког учења и метода за пролетерску науку;
* Прихватање начела према којем су међународни скупови један од аспеката дебате између револуционарних група ради координисања њиховог активног политичког деловања према класи у њеним борбама, у циљу активног доприноса процесу који ће довести до Међународне партије пролетаријата, политичког органа неопходног за политичко руковођење револуционарним класним покретом и саму пролетерску власт.
Други разлог и сврха образовања Бироа било је то да се делује као референтна тачка за организације и појединце који би се појавили на међународној позорници онда кад би продубљивање кризе капитализма довело до манифестације политичких одговора. У првој деценији живота Бироа нисмо присуствовали великим епизодама масовне класне борбе, а одговор радникâ на све веће нападе капитала, будући каткад и врло борбен (као у случају штрајка енглеских рудара 1984–85. или скорије борбе шпанских лучких радника), остајао је редовно секторског карактера и на крају увек бивао поражен. Међународном капиталу су тако пружени значајни тренуци примирја за провођење оних преструктурирања што су коштала милионе радних места и све обимнијих мера штедње, као и за знатну деградацију условâ рада и продаје радне снаге. Стога не треба да нас изненађује то што осамдесете године нису довеле нове другове у наше редове и што су се многи од оних који се јесу појавили, касније успут изгубили, савладани политичком изолацијом у којој се одвија наша делатност. Ипак, упркос неповољним објективним приликама и нашим скромним снагама, МБРП се организацијски консолидовао и његов часопис на енглеском језику Internationalist Communist (некадашњи Communist Review) постао је његово главно оруђе политичког и теоријског сучељавања. Поред руковођења међународном кореспонденцијом и организовања, кад је то могуће, сусретâ и дискусија с елементима с којима долазимо у контакт, МБРП је произвео бројне међународне публикације на разним језицима на кључне теме последњих година и постарао се да оне стигну и у дотичне земље. Сматрамо да је Биро снага која се креће у оквиру пролетерског политичког табора, који обухвата оне који:
* се боре за независност пролетаријата од капитала, немају никакве везе с национализмом у било ком облику, нису видели ништа социјалистичко у стаљинизму и бившем СССР-у;
* али су истовремено препознали у Октобру 1917. нешто што је могло бити полазна тачка шире европске револуције.
Међу организацијама које спадају у овај табор постоје још увек значајне политичке разлике, међу којима vexata quaestio природе и функције које треба да има револуционарна организација. Наше становиште може бити схематизовано на следећи начин:
1. Пролетерска ће револуција или бити међународна или неће водити ничему. Међународна револуција претпоставља постојање револуционарне партије, конкретног политичког израза најсвеснијег дȇла радничке класе, неопходно за пропагирање револуционарног програма међу остатком класе. Историја нас учи како су се покушаји да се партија организује за време саме револуције показали као закаснели и неадекватни.
2. МБРП на тај начин циља на формирање светске комунистичке партије чим буду постојали политички програм и снаге довољне за њено конституисање. Биро је, међутим, за партију и не намерава бити њено једино првобитно језгро; будућа партија, дакле, неће бити једноставно резултат раста једне једине организације.
3. Пре него што револуционарна партија буде конституисана, сви детаљи њенога политичког програма мораће да буду разјашњени кроз дискусије и дебате између делова који ће je конституисати.
4. Оне организације које буду конституисале партију морају већ остваривати неко минимално присуство унутар пролетаријата у области свога настанка. Проглашење револуционарне партије или њених почетних језгара само на основу постојања малих група активиста не би представљало велик корак напред за револуционарни покрет.
5. Данас мора бити циљ сваке револуционарне организације да се укорени у радничкој класи, и то да би била у позицији која би јој омогућавала да показује правце које треба да заузме класна борба данас и да организује и предводи револуцију сутра.
6. Поука последњег револуционарног таласа није да класа може без организованог вођства, нити да је сама партија класа (како веле метафизичке апстракције савремених бордигиста), већ је та да је вођство организовано у виду партије најмоћније оружје којим може бити опремљена радничка класа. Циљ партије ће бити да се бори за социјалистичку перспективу у ономе што ће бити масовни организми предвечерја револуције (совјети или савети). Партија ће, у сваком случају, остати мањина унутар радничке класе и неће моћи представљати њену замену. Циљ изградње социјализма припада одиста целокупној класи и задужење је какво се не може пренети, чак ни на најсвеснији део пролетаријата.
== Платформа Међународног бироа за Револуционарну партију
=== Капитализам
Као што бива у сваком класном друштву, и капиталистички начин производње је обележен у свим фазама свога историјског развојног пута контрастом између производних снага и производних односа. У капиталистичком режиму радна снага поприма облик робе коју њени поседници (пролетери) продају за плату једнаку вредности добара и услуга неопходних за егзистенцију и репродукцију саме радне снаге.
На класној равни, то се испољава као непоправљива противност између буржоазије, која држи средства производње, и пролетаријата, који на та средства примењује своју радну снагу. Рад је оно што производи вредност и само рад може претворити сирове материјале у робу. Све робе имају употребну вредност и разменску вредност, a капиталисте прва занима зато што, на основу разменске вредности, робе могу бити продате и на тај начин манифестовати употребну вредност за купца. Покушаји буржоазије да исцеди све веће количине вишка вредности из радне снаге у основи су класне борбе између буржујâ и пролетерâ, између капитализма и радничке класе. Данас у ономе што се дефинише као постиндустријско друштво, у коме нам буржоаски идеолози причају како радничка класа више не постоји, ништа од овога није мање истинито него што је било у прошлом столећу. Темељне противречности између класа остају, без обзира на све технолошке иновације које су остварене.
=== Различити облици капитализма
Противречност између друштвености рада и приватне својине производних средстава повећава се с мењањем самих форми – друштвености рада, с једне стране, и својине с друге. Привидно државно власништво над најважнијим средствима производње не поништава суштину приватног власништва над финансијским капиталом, тј. правим обликом капитала у доба империјализма. Према томе, владавина националних и транснационалних монопола у виду акционарских друштава (с „друштвеним“ капиталом) не поништава, већ напротив, пооштрава фундаментално противречје, дајући му фактички међународне размере и замах. Ово је Енгелс наслутио још пре више од једног века; он нам је, наиме, објаснио да:
"... трансформација у акционарска друштва, или у државну својину, не укида капиталистичку природу производних снага. Код акционарских друштава ово је очигледно. А модерна држава, опет, није ништа друго до организација коју буржоаско друштво установљава у циљу чувања општих спољних услова капиталистичког начина производње од задирања, како од стране радникâ тако и од стране појединачних капиталиста. Модерна држава, какав год да јој је облик, у бити је капиталистичка машина, држава капиталистâ, идејно оличење укупног капитала. Што више преузима власништво над производним снагама, то више постаје правим државним капиталистом, то је више грађана које експлоатише. Радници остају најамни радници, пролетери. Капиталистички однос се не укида ..." (Анти-Диринг)
Према томе, оне земље што су једно време називане социјалистичким нису биле ништа друго до земље у којима се био наметнуо један нарочит вид државног капитализма у којем је држава непосредно контролисала производна средства и имала монопол над тржиштем. Бедна пропаст СССР-а потврђује анализу коју је комунистичка левица развила (заснивајући је на марксистичкој критици политичке економије) током раздобља које дели Октобарску револуцију од слома совјетског блока. Оно трагично поистовећивање социјализма с државним власништвом над средствима производње стигло је данас на крај своје повесне путање, у тренутку кад се тзв. совјетско друштво вратило организационим и правним формама класичног, западњачког капитализма.
=== Империјализам
Некадашњи СССР и земље сврстане уз њега сачињавали су империјалистички блок чији је крах отворио ново поглавље у историји светскога капитализма, али и ово ново поглавље део је повести империјалистичког капитализма. Први светски рат, производ надметања међу империјалистичким државама, означио је дефинитивну прекретницу у капиталистичком развоју. Показао је, наиме, да је процес акумулације капитала био довео до тако високих нивоа концентрације и централизације да ће од тог тренутка па надаље цикличне кризе, које су вазда биле појава инхерентна капиталистичком процесу акумулације, бити светске кризе какве се не могу разрешити друкчије него кроз глобалне ратове. Били смо, дакле, ушли у нову историјску еру, еру империјализма, у којој је свака држава део једног глобалног економског система и не може измаћи економским законитостима које регулишу овај склоп у целини. Зато империјализам није само врста политике коју најмоћније државе усвајају према оним најслабијим, већ неминован процес посредством којег пипци индустријски и финансијски најразвијенијих центара исисавају вишак вредности из периферних подручја. Овај процес не познаје границе и у игре међународног финансијског капитала уплиће буржоазије периферних земаља једнако као и буржоазије метрополских средишта. Ове прве су, дакле, пуноправан део једне једине међународне класе капиталистâ и стога се од њих не може очекивати да буду иоле одане својим властитим нацијама.
Почетак империјалистичке епохе, с њеним пакленим циклусима глобални рат – реконструкција – криза, отворио је, међутим, човечанству могућност достизања једног вишег облика цивилизације, тј. комунизма. Доказ се за ово пружио у Октобру 1917, кад је руски пролетаријат освојио власт у првом чину револуционарног таласа што се подигао над свом Европом и над читавим светом из кланице и разарањâ Првога светског рата. Ипак, искуство тога раздобља говори нам и о издајству највећег дȇла странака Друге интернационале, који је дао сагласност за масакр над дотичним пролетаријатима у империјалистичкој војни и учинио све што је могао да угуши револуцију за време устаничких немира што су уследили. Данас можемо сагледати јасну разлику између пролетерских организација у периоду који је претходио Октобарској револуцији и оних из периода који је дошао иза ње.
У последњем акумулацијском циклусу који претходи Октобру, док се буржоаски начин производње шири и учвршћује, шире се демократистички и националистички покрети који катализују европске пролетерске масе. Ови неретко потпомажу формирање синдиката и странака, који успевају да над пролетерским масама остваре велик утицај. Иако је била распоређена унутар ових структура, које се у потпуности уклапају у шему буржоаскога друштва и које су њему подређене, радничка класа је ипак била у стању да изрази свој класни идентитет истичући своје потребе и стављајући на дневни ред своје проблеме. Истовремено, револуционарне теорије Маркса и Енгелса постајале су дȇлом културног пртљага радникâ, мада највећи део социјалдемократских снага није деловао према назнакама теорија од којих је декларативно полазио. Наиме, револуција коју је Маркс имао у виду остајала је за њих далек циљ који ће се достићи једног дана у далекој будућности средствима која нису јасно дефинисана. Социјализам је остајао славна будућност за коју су се борили, али у пракси њихов су стратешки циљ све више бивали избори, осмочасовно радно време, слобода организовања итд.
1914. социјалдемократија је отворено показала своје поистовећивање с империјализмом и ово је произвело одсудну прекретницу у радничкоме покрету: јасну поделу између комунистâ и буржоаских снага које су до тог момента контролисале покрет маса. Оснивањем Треће интернационале прокламован је почетак доба светске пролетерске револуције и то је означило победу правих начела марксизма; од тог тренутка па надаље активност комунистâ је, дакле, имала бити усмерена искључиво према рушењу буржоаске државе ради стварања условâ за изградњу једног новог друштва.
=== Револуција и контрареволуција
Пораз револуционарног покрета у Европи и тип контрареволуције који се беше укоренио у Русији представљаху за револуционаре озбиљан херменеутички проблем. Контрареволуционарни процес се òглēдāше у променама у стратегији унутар Треће интернационале. Њеним првенственим циљем већ постајаше одбрана руске државе, а комунистичке партије осталих земаља имаху да се врате стратегијама и тактикама социјалдемократске политике. Овај дегенеративни заокрет следише и Троцки и његове присталице, те остаде на другима бреме извлачења неопходне поуке из пораза.
Троцкијева политика ентризма у социјалдемократске и лабуристичке странке (тзв. Француски обрт), те подршка његова и других троцкиста империјалистичким стремљењима СССР-а – избрисале су троцкизам са списка потенцијално револуционарних струја. Допало је другима да извлаче поуке из пораза.
Упркос сврставању на страну Совјетскога Савеза свих европских Комунистичких партија (онда већ инфицираних клицом стаљинизма) и поразу великога бољшевичког искуства, који је дошао с афирмацијом државног капитализма у Русији, поука коју је комунистичка левица извукла у погледу капиталистичке и империјалистичке природе совјетске државе спречила је да комунистички програм буде прегажен и потпуно нестане заједно с тим револуционарним искуством. Ово је имплицирало могућност појављивања једне револуционарне снаге чак и у току Другога светског рата. (Интернационалистичка комунистичка партија је настала у Италији 1943. године.)
Искуство контрареволуције у Русији приморало је револуционаре да продубе своје разумевање проблема који се тичу односâ између државе, партије и класе. Улога коју је било одиграло оно што је испрва било револуционарном партијом, навела је, међутим, многе потенцијалне револуционаре да идеју класне партије уцело одбаце. Она је ипак апсолутно неопходна пролетаријату у његовој револуционарној борби, зато што представља политички израз класне свести и садржи најнапреднији део пролетаријата. Револуционарну партију ће представљати мањина унутар радничке класе, а ипак, комунистички програм који она брани може спровести у дело једино класа као целина. Током револуције партија ће настојати да освоји положај политичког вођства покрета, пропагирајући и подржавајући свој програм унутар масовних органа радничке класе. Као што је немогуће размишљати о процесу раста револуционарне свести у одсуству револуционарне партије, исто тако је немогуће замислити да макар и најсвеснији део класе може одржати контролу над догађајима независно од совјетâ (односно сличних организама којима би класа располагала). Совјети су оруђе посредством којега се остварује диктатура пролетаријата, а њихово пропадање и маргинализација на руској политичкој позорници учинак су пораза совјетске државе и победе контрареволуције. Бољшевички комесари, оставши изоловани од исцрпљене и десетковане радничке класе, суочили су се с вршењем власти у капиталистичкој држави и деловали, дакле, у својству владалаца капиталистичке државе. Према томе, у будућој светској револуцији револуционарна партија ће морати покушати да предводи револуционарни покрет једино кроз масовне класне органе чију ће појаву подстицати. Ипак, не постоје рецепти који би гарантовали победу: ни партија ни совјети сами по себи не представљају поуздану одбрану од контрареволуције. Једина гаранција победе јест жива класна свест радничких маса.
=== Револуционарна партија
Класна партија, односно организације из којих ће настати, обухватају најсвеснији део пролетаријата који се организује да би бранио револуционарни програм. Помоћу оруђа̂ марксизма и на темељу поука из повесних искустава класе, партија израђује програм и дефинише револуционарну стратегију и тактику. Будућа светска партија мораће делати тако да отрже масе од утицаја разних контрареволуционарних и националистичких идеологија којима се обмањује радничка класа; она ће пак бити у стању да у потпуности досегне свој циљ тек кад масе радникâ, потакнуте материјалним контрадикцијама којима ће резултирати глобална криза капитализма, поврате улогу протагонистâ на историјској позорници.
До револуције ће моћи да дође само ако се револуционарна организација буде адекватно развила и припремила за предвођење напада на политичке непријатеље револуционарнога програма. Ми зато одбацујемо схеме које предвиђају настанак партије тек у тренутку отпочињања револуције или које ограничавају њене циљеве на пуку пропагандну акцију; пролетерске политичке снаге имају дужност да се организују чак и ако објективне околности у којима оне делају, значајно ограничавају њихову способност да утичу на велике масе радника. У доба империјализма буржујска је доминација над друштвом досегла ступањ на коме укључује контролу над свима аспектима друштвеног живота. Наиме, паралелно с концентрисањем производних средстава у рукама финансијскога капитала, дошло је до јачања политичке и идеолошке доминације буржоазије. Оно што је Маркс устврдио пре више од једног столећа показује се данас истинитијим но икад пре:
"Мисли владајуће класе у свакој су епохи владајуће мисли, тј. класа која је владајућа материјална сила друштва истовремено је његова владајућа духовна сила. Класа којој стоје на располагању средства за материјалну производњу располаже самим тим и средствима за духовну производњу, тако да су јој због тога, узевши у просјеку, подређене мисли оних који су лишени средстава за духовну производњу. Владајуће мисли нису ништа друго до идеални израз владајућих материјалних односа, тј. у облику мисли изражени владајући материјални односи; дакле, идеални израз односа који баш једну класу чине владајућом, дакле мисли њене владавине. ..." (Немачка идеологија)
Ово значи да у условима социјалног мира, а нарочито у империјалистичким метрополама где је владавина буржоазије највише раширена и тотализујућа, пролетаријат у потпуности робује буржоаској идеологији. Ваља ипак јасно раздвојити пролетаријат, узет у целини, од комунистичке партије. Све док друштвена и економска криза не доведу до слома буржоаских идеолошких и политичких схема, револуционарни програм и организација која га подржава моћи ће постојати једино у условима снажне одвојености од класе и ништа неће моћи да вреде већи волунтаристички напори или већа организациона средства. Ипак, акумулацијски циклус који је отпочео после Другог светског рата одавно је завршен и послератни економски бум је уступио место глобалној кризи. Још једанпут, човечанство се налази на историјском раскршћу – на једној страни империјалистички рат, на другој револуција – и револуционарима раштрканим по свету поставља се императив збијања редова. У епоси у којој монополистички капитализам доминира на глобалној разини ниједна земља не може избећи подстицајима који наводе капитализам на рат. Овај неизбежни ход ка уништењу праћен је данас поопштеним нападом на животне и радне услове пролетаријата. Материјалне претпоставке почетка раста на међународном нивоу борбе радникâ против експлоататорâ – већ су ту, а присутне су и неопходност и могућност комунистичке револуције. Оно што, међутим, још увек недостаје јесте револуционарна партија која би била у стању да подржи и припреми једну такву битку.
== Начелне смернице за организацију
1. Историјска ера у којој су борбе за национално ослобођење могле представљати напредан елемент унутар капиталистичког света – завршила се пре много десетлећа (првим империјалистичким ратом 1914). Рећи да је капитализам у империјалистичко доба достигао глобални карактер значи увиђати да видљиве разлике које се још увек уочавају код различитих друштвених формација – не одражавају ствaрне разлике у начинима производње. Стога није потребно да пролетаријат усваја различите револуционарне стратегије у различитим областима земаљске кугле. Историја буржоаскога друштва већ је показала да различите друштвене формације, производ друкчијих историјских путева, могу постојати и поред доминације капиталистичког начина производње. Оне су у сваком случају потчињене интересима империјализма, који користи националне, етничке и културне разлике за очување своје хегемонске позиције. Модалитети буржујског остваривања политичке котроле разликују се у зависности од друштвених и културних обележја разних народа, али је моћ коју буржоазија представља у сваком случају иста, једнако је моћ капитала. Треба се зато борити против сваке хипотезе која још увек национално питање сматра отвореним у понекој земљи и која, дакле, сматра да пролетаријат у оваквим случајевима треба да напусти властиту револуционарну стратегију ради савезништва с локалном буржоазијом (или још горе, с једним од империјалистичких фронтова). Револуционарна организација одбацује сваки покушај поткопавања класне солидарности на основу идеологија које претпостављају културне или расне разлике; само ако је пролетаријат уједињен у одбрани својих сопствених интереса, биће доиста могуће разорити темеље свакојаког националног угњетавања.
2. Будући да је капиталистичка владавина одавно попримила глобални карактер, потребна је револуционарна стратегија која би такође била глобална; пролетерска револуција и диктатура пролетаријата морају у свакој земљи бити стожер стратегије комунистичке партије. Различите специфичне прилике, тачније, разноликост политичких и друштвених форми посредством којих се диљем света остварује буржоаска владавина, изискују, дакако, различите тактичке приступе, али у сваком случају, тактика ће међународне организације пролетаријата увек бити дефинисана на бази револуционарног програма. Ера демократских борби је одавно завршена и ове не могу у доба империјализма поново доспети на дневни ред. Упркос томе што захтевање неких елемената слободе може бити део револуционарне пропаганде, тактика је револуционарне партије усмерена на рушење државе и успостављање диктатуре пролетаријата. _
Комунисти се не заваравају да се радничка слобода може освојити избором неке већине у парламенту. Пре свега, варка је „парламентарног кретенизма“ (Маркс) веровање да би владајућа класа седела скрштених руку док ми доносимо законе за социјализам. Парламентарна демократија је смоквин лист који скрива срамоту буржоаске диктатуре. Прави органи власти у демократском капиталистичком друштву пребивају изван парламента: у државној бирократији, у његовим безбедносним снагама и међу контролорима производних средстава. Парламент користи буржоазији тиме што успева да створи илузију да радници бирају ко ће њима рђаво владати. Револуционари се, дакле, противе парламентарним изборима, позивајући раднике да се боре на своме аутономном класном терену. _
На активистима је револуционарне партије да објасне да је за радничку класу само путем рушења капитализма и буржоаске државе могуће постићи потпуну слободу изражавања и организовања.
3. Синдикати су настали као инструменти за склапање нагодби о условима продаје радне снаге и нису, нити су икад били, корисна оруђа за рушење буржоаске државе. Осим тога, у доба империјализма нису ништа друго до организације са задатком да подржавају капитализам, посебно у кључним моментима у којима је овај нарочито угрожен. Из тога произлази да је за револуционаре немогућно преузети вођство над овим организацијама и да ће се свугде морати да боре противу синдиката као последњих бастиона контрареволуције. _
Искуство последњега револуционарног таласа и контрареволуције што је уследила, сасвим јасно је ставило до знања марксистичким револуционарима да синдикат није, нити може бити, масовни организам у којем једна политичка мањина класе (партија) може радити на томе да њезин програм и њени слогани допру до свеколике класе. Организми које пак комунисти по традицији сматрају органима борбе и власти јесу совјети (савети) који се почињу формирати у тренуцима јачања класне борбе. Као што комунисти позицију политичког вођства над масама могу освојити само у нарочитим ситуацијама, тако се и масовни органи преко којих комунисти могу реализовати ову функцију образују деловањем маса једино у периодима нарастајуће борбе. Изван ових нарочитих периода комунисти ипак морају да обављају своју политичку делатност, настојећи да допринесу расту класне авангарде и узимајући учешће у борбама радникâ. Наиме, могућност да борбе пређу с равни случајнога, на којој сазревају, на ширу раван антикапиталистичке политичке борбе, условљена је присуством и оперативношћу комунистâ на радним местима – у служби стимулисања радникâ и да би им указали на перспективу коју ваља да следе. Циљ комунистичке организације јесте да изнађе начина да организује најсвеснији део радништва, не зарад нагодби о платама, нити зарад било каквог другог посредовања између њега и капитала, већ ради успостављања непосредне везе између партије и великих пролетерских маса.
4. Револуционарни процес који је започеo у Русији октобарском победом прекинуо се окретањем државе к самој себи и својим капиталистичким економским темељима, услед изолације совјетске Русије и пораза валова пролетерске борбе у главним европским земљама. Ово искуство је марксистима једном за свагда показало да није могућа изградња социјализма у једној земљи и да никаква социјалистичка држава не може постојати изван стварног међународног револуционарног процеса. Ово не значи да, ако се пролетаријат домогне власти у некој одређеној земљи, ту неће бити могућно испољавање стварне пролетерске власти, већ значи да ова неће моћи да се одржи ако се револуционарни покрет не прошири и другде.
5. У другој половини 1920-их Комунистичком интернационалом доминираше у потпуности руска Комунистичка партија, те више не бејаше корисно оруђе за постизање стратешких циљева међународнога пролетаријата. Оно што остајаше од револуционарног потенцијала у Европи и Кини биваше довођено у питање политикама Коминтерне, подређеним какве су биле – држави Совјетском Савезу и њеној потреби за самоодржањем. У самоме Совјетском Савезу гушење револуционарног процеса дȍведе до настанка антипролетерске диктатуре под Стаљином, која беше израз друштвених односа капиталистичког типа, и развој једног таквог режима у тако пространој земљи пȍвȳче са собом њено поновно ступање на међународну сцену у својству империјалистичке силе. У овом својству Совјетски Савез узе учешће најпре у рату у Шпанији, а потом и у Другом светском рату. Захваљујући овоме другом, прȍшӣри своју контролу на земље Источне Европе и при̏сили их да усвоје његов стаљинистички модел државног капитализма. Пропаст перестројке и слом совјетскога блока не беху знак да је једна „радничка држава“ стигла на крај свога дегенеративног пута, већ јасна манифестација чињенице да је криза капитализма стигла да погоди и другу по снази светску велесилу.
6. У Кини се – следећи различит пут – дошло до истог резултата, тј. до режима државног капитализма; овај је још увек у потрази за властитом улогом у склопу међународног империјалистичког система. Фундаментална разлика између руске и кинеске приче јесте то што се у овој другој земљи никад није догодила пролетерска револуција слична оној из 1917. Повест актуелног кинеског режима почиње трагичним поразом пролетерскога покрета у догађајима у Гуангџоуу и Шангају 1927. године. Затим следи грађански рат, вођен од вишекласног блока у коме су сељаци представљали ударну снагу. Рат је окончан успостављањем једног режима који ће функционисати под совјетским протекторатом и – угледајући се на свога заштитника – усвојити исти, јако централизовани модел капиталистичке државе. Овај режим, пошто је шездесетих година под фирмом неостаљинизма напустио сферу утицаја Совјетског Савеза, седамдесетих корача руку под руку са Сједињеним Државама. Оба ова наизглед контрадикторна потеза резултат су покушаја̂, од стране власти, да се сачува контрола над економијом и пружи подршка капиталистичкој акумулацији. Никад се у Кини није остварила пролетерска власт, а марксистичка је идеологија коришћена само као средство за присиљавање маса на жртвовање својих интереса у корист националног капитала.
7. Из претходних тачака произлази да је већ време да се активно ради на изградњи револуционарне партије. Револуционари, дакле, морају, ма како биле ограничене њихове снаге, учинити све што је у њиховој моћи да отргну пролетерске масе од политичког утицаја снага реакције и рата. А у ову је сврху неопходна њихова организација и централизација на међународном нивоу. Процес који – полазећи од садашње расцепканости револуционарних снага, раштрканих по свој површини планете – треба да доведе до политичких и војних битака међународне револуционарне партије, изискује од комунистâ улагање максималног напора у циљу своје политичке хомогенизације и образовања нових кадрова. _
Mеђународна партија пролетаријата ће настати распуштањем различитих „националних“ организација које ће се препознавати у платформи партије и програму. Међународни биро за Револуционарну партију претендује да буде тежиште координације и обједињавања ових организација. Његов ће статут пружити основу за организацијско уједначавање (услед распуштања појединачних организација), тако да се дође до стварања истински међународне структуре. Онда ће бити испуњен задатак који је Биро себи поставио.
-- Међународни биро за Револуционарну партију – 1997 _ Милано, 25–27. април 1997. г.